PRIČA RASUTOG SRCA
Svaka priča ima dva lica. Jedno moje i jedno svačije. Ja svoju priču napišem sebi, a onda je poklonim Vama.Ona nađe put do vašeg srca nekada odmah, nekada sporo, nekada nikad. Zavisi od toga da li ste to isto u svom životu osjetili, trebate da osjetite, doživite ili vam se to nikada neće dogoditi, pa ste spašeni.
Ja sam cijeli svoj život bila uvjerena da se loše, ružne i teške stvari dešavaju tamo, negdje daleko, nekome ko je bio loš i prema sebi i prema drugima.
Ne znam. Izgleda da sam i ja nekada bila, ili mi je samo tako lakše da podnesem ono što mi se dogodilo.
Ova priča se u meni rađala devet godina. Majka devet mjeseci nosi dijete i onda ga rodi. Ja ovu priču rađam svaki dan, svaki trenutak svog života, svakim udisajem i svakim treptajem oka. Rađat ću je dok sam živa.
Trebalo je da te rodim, da te držim u rukama, hranim, ljubim, mirišem.Trebalo je da ti dam ime, da se nerviram što sam neispavana, da plačem što ti rastu prvi zubi, da ti kupujem cipelice hodalice...
Trebala si da ličiš na na mene, ali da se smiješ kao on. Da ga voliš jako, a on tebe još jače. A ja sam trebala da vas volim oboje zbog sve naše ljubavi. Trebala sam da ti pričam priče pred spavanje i milujem ti kosu.Trebala si da imaš dugu kosu, ravnu poput strijele i oči bistre kao planinski izvor. Ja sam trebala da te rodim, mila moja. Ali nisam. Nisi se rodila na svoj rođeni dan. Izašla sam iz porodilišta praznih ruku i duše rasute u komade koje sam trebala skupiti pred svima i nastaviti život dalje.
Izgubila sam te, samo jednu malu sekundu prije nego si trebala zaplakati na mojim grudima.Trebale smo da plačemo skupa. Od tog dana plačem sama, u tišini, pod tušem, kad ne gleda niko, kada vidim djevojčicu koja ima dugu kosu, koja ima krupne, velike oči, kada čujem da neko zovne svoju kćerku imenom koje je trebalo da bude i tvoje. Plačem kada me Asija pita zašto nema sestru, kada te nacrta na crtežu svoje porodice. Plačem i plakat ću dok sam živa. Ja imam dvije kćerke. Jednoj svaki dan pokušavam da preskočim odgovor zašto nema sestru, čekam da malo odraste da može to da shvati. Drugoj, tebi Zejno moja, poklanjam svaki drugi otkucaj svoga srca, jer jedino to mogu da ti dam.
Ja sam cijeli svoj život bila uvjerena da se loše, ružne i teške stvari dešavaju tamo, negdje daleko, nekome ko je bio loš i prema sebi i prema drugima.
Ne znam. Izgleda da sam i ja nekada bila, ili mi je samo tako lakše da podnesem ono što mi se dogodilo.
Ova priča se u meni rađala devet godina. Majka devet mjeseci nosi dijete i onda ga rodi. Ja ovu priču rađam svaki dan, svaki trenutak svog života, svakim udisajem i svakim treptajem oka. Rađat ću je dok sam živa.
Trebalo je da te rodim, da te držim u rukama, hranim, ljubim, mirišem.Trebalo je da ti dam ime, da se nerviram što sam neispavana, da plačem što ti rastu prvi zubi, da ti kupujem cipelice hodalice...
Izgubila sam te, samo jednu malu sekundu prije nego si trebala zaplakati na mojim grudima.Trebale smo da plačemo skupa. Od tog dana plačem sama, u tišini, pod tušem, kad ne gleda niko, kada vidim djevojčicu koja ima dugu kosu, koja ima krupne, velike oči, kada čujem da neko zovne svoju kćerku imenom koje je trebalo da bude i tvoje. Plačem kada me Asija pita zašto nema sestru, kada te nacrta na crtežu svoje porodice. Plačem i plakat ću dok sam živa. Ja imam dvije kćerke. Jednoj svaki dan pokušavam da preskočim odgovor zašto nema sestru, čekam da malo odraste da može to da shvati. Drugoj, tebi Zejno moja, poklanjam svaki drugi otkucaj svoga srca, jer jedino to mogu da ti dam.
Primjedbe
Objavi komentar