JUTRO KADA SAM ODLUČILA DA ZAVOLIM SEBE

Budilnik mi odavno više ne treba. Budim se prije njega.
Gledam svitanje koje u Sarajevu zna da bude trenutak poezije uhvaćen okom snenim.

Prva jutarnja inventura. Sama sa svojim mislima, svojim obavezama, svojim željama i svojim mogućnostima. Onda jedan dugi uzdah, koji se otisne iz grudi, koji u sebi ponese toliko toga.
Taj uzdah je koncentracija mene i svega što jesam... a šta ja to  jesam???
Ono što ja želim, ili ono što se od mene očekuje, ili ono u šta me život pretvorio?!

Život me bacio i čuvao nogom dugo.
Bilo je teško, bilo je strašno, bilo je mučno...ja sam ga opet voljela.
Grlila sam ga svom svojom snagom i ništa mu nisam zamjerila.
Više su mu zamjerili drugi u moje ime. Ja nisam. Ja sam ga prihvatila takvog kakav jeste. Moj je i jedan je. Onda sam ja zamjerila SEBI.

Gdje se desi greška? U kojim fabričkim postavkama pogriješimo, pa nam se život svede na redanje medalja koje nam se nameću stihijski, koje nisu naš izbor?!
Zanemarila sam sebe i to je ono što nisam mogla da oprostim i preko čega nisam mogla da pređem. Ne prelazi se preko toga. NIKAD!!!

Onda sam odlučila da zavolim sebe da bih bila dobra i drugima. Očistila sam život od medalja poredanih po zidu mog bića. Poredanih zbog društva, zbog sredine, zbog tuđih očekivanja i odlučila da sada  redam samo  svoje medalje. I znate šta?

Nemam niti jedne još. I super mi je, jer imam SEBE i to mi je dovoljno.